Поводом напада и бруталног пребијања жандарма и његове супруге у Новом саду у улици Кисачкој у ноћи 24/25.01.2017.год. којима су нанешене тешке телесне повреде од стране два нападача, ПОЛИЦИЈСКИ СИНДИКАЛНИ ПОКРЕТ се придружује најоштријим осудама већ изреченим готово од свих синдикалних организација запослених у МУП Р.Србије, уз следеће
С А О П Ш Т Е Њ Е
Наиме, сагледавајући овај догађај као један у дугом низу напада на припаднике МУП-а, што приликом директног вршења службене дужности, што ван дужности, те сагледавајући свакодневне страхове чланова породица нападнутих полицајаца а што у овом конкретном случају достиже сам врхунац обзиром да је извршен и директан напад и на супругу нападнутог жандарма, па упоредо са свиме сагледавајући изразито благу казнену политику надлежних судских органа приликом одмеравања казни за такве и сличне нападе, прича о некаквом „нападу на државу“ губи сваки смисао и постаје излизана, милион пута изречена фраза. Како је јавност у више наврата упознавана, путем новинских чланака, о ометањима полицајаца у вршењу службене дужности па потом и нападима на полицију, па како су осуде таквих немилих догађаја изречене од стране самих запослених у МУП преко својих синдикалних представника, постале готово свакодневница и више се не требају третирати као апели, већ као вапаји за помоћ оних који, свакодневно носећи на себи обележија наше државе, не напуштају последњу линију одбране не само безбедности грађана и уставног поретка у целини, већ и суштински одбрану друштва, односно здравог разума одлучно конфронтираног тоталној системској анархији.
Како су до сада остали полицијски синдикати већ реаговали својим саопштењима, да ово предметно саопштење не поприми звук управо још једног таквог апела односно вапаја за помоћ, ми ћемо целу ствар концепирати на чињеничном сагледавању ствари кроз призму једног полицајца како би јавности приближили нашу-полицијску свакодневницу.
Дакле, грађани верујући у цео систем сасвим логично и оправдано верују и у одлучност, вољу и истрајност полицајца да изађе на крај са свим задатцима и професионалним изазовима који му се свакодневно стављају на извршење, са циљем наравно да се грађанима обезбеди уставом гарантована безбедност и сигурност у односу на криминалце. И то је сасвим логично наравно. Али нелогично је оно што види, примећује и неретко константује полицајац а што очигледно широј јавности није познато а то ћемо осликати кроз следећи огледан пример:
~ Полицајац бива упућен на интервенцију нарушавања јавног реда и мира по пријави грађана. Доласком на лице места полицајац приступа вршењу свог посла где се изгредници оглушавају о његово упозорење, па потом се оглушавају и о његово наређење и настављају са ремећењем јавног реда и мира при томе наравно, као што то углавном бива, користе и разне погрдне називе за полицајца кога псују и вређају на сав глас и на очиглед масе људи на јавном месту чиме привлаче симпатије на себе код присутних јер тобож они су храбри бунтовници или како их већ окарактерисати. Полицајац потом, у складу са својим овлашћењима наравно са циљем да обезбеди мир и сигурност осталих, приступа употреби физичке силе, односно прописаних захвата над тим починиоцима прекршаја који су, узгред речено, самим оглушавањем о наређење полицајца већ закорачили из радње класичног прекршаја у извршење кривичног дела. Дакле полицајац те изгреднике савладава, они му пружају наравно активан отпор покушавајући да се отргну (наводимо пример блаже форме без директног напада) али он их некако, са најмањим могућим последицама по себе, њих и околину, удаљава са лица места и доводи у полицијску станицу. Наравно та лица и уз пут настављају са омаловажавањем полицајца углавном вођени храброшћу уливеном алкохолом. Обично потом бива обавештен надлежни јавни тужилац о таквом догађају који неретко укаже да „нема елемената кривичног дела у радњама приведених лица“, али исто у добром броју таквих примера епилог буде квалификација кривичног дела „ометања“ у зависности од случаја до случаја – наравно о „нападу“ готово да никада нема речи ~
Е сада долазимо до онога што јавност тј. грађани незнају, или чему не придају већи значај, а што готово сваки полицајац доживи. Пошто у таквим случајевима сваки полицајац зна да ће бити, без обзира на своје радно време, условно речено „задржан“ на послу и сатима након истека смене у канцеларији ради састављања и подношења писмена чији рок не трпи одлагање, неретко се дешава да док онако уморан седи за столом пред рачунаром и попуњава све те формуларе и обрасце и пише све те извештаје и службене белешке, кроз прозор канцеларије уочава управо оне изгреднике које је претходно привео како се уз осмех на лицу удаљавају улицом од полицијске станице. Да - пуштени су на слободу јер је тужилац претходно, поред указивања на постојаност обележија одређеног кривичног дела извршеног над полицајцем као службеним лицем, такође указао да и да се кривична пријава противу починиоца ипак „поднесе у редовном поступку“ без задржавања истих !!! Дакле парадокс – полицајац на неки начин бива лишен могућности да и након истека смене може отићи својој кући, док тај изгредник бива пуштен на слободу фактички у року од пола сата !!!
Наравно, законске регулативе прописују такве могућности и то је неспорно, али спорно је то што управо такве ствари не само да тотално деморалишу тог полицајца, већ крајње охрабрујуће делују на те поменуте изгреднике који одмах након „пуштања“ добијају посебан статус у својој околини и окружењу. Они тиме на неки начин, у очима омладине понајвише, добијају неки посебан сјај и постају узор онима који се одлуче на пут у криминалне воде. Наравно судски поступци се развлаче у недоглед и епилог готово да никада није затворска казне, напротив, пракса су условне осуде па чак и опомене.
Наравно након таквих примера код таквих изгредника готово да је сасвим логично да се у следећем свом сусрету са тим полицајцем одлуче и на конкретан напад и онда долазимо до оваквих немилих догађаја, као што је овај извршен бруталан напад на колегу жандарма.
И док се све то дешава из дана у дан, из године у годину, уста политичара на власти (актуелних, оних прошлих, а и будућих) пуна су разних неких осуда и констатација да је заправо напад на полицајца напад на саму државу, међутим у пракси, на улици, то поприма сасвим другачији изглед и значење. Да ли то шира јавност примећује – незнамо, али у једно смо сигурни – сигурни смо да то знају две стране, полицајац и изгредник. Њих двоица најбоље разумеју цео систем !!!
ПОЛИЦИЈСКИ СИНДИКАЛНИ ПОКРЕТ апелује на медије да „пропрате“ доследно даље одвијање судског процеса противу ова два нападача од којих је један иначе из ранијег периода евидентиран као извршилац више разних кривичних дела, те коме очигледно није страно наношење телесних повреда другима. А зашто „пропратити“ овај догађај односно поступак – зато што је исти квалификован као кривично дело „Тешка телесна повреда“ из члана 121 Кривичног Законика које предвиђа:
- став 1) Ко другога тешко телесно повреди или му здравље тешко наруши, казниће се затвором од шест месеци до пет година.
- став 2) Ко другога тешко телесно повреди или му здравље наруши тако тешко да је услед тога доведен у опасност живот повређеног или је уништен или трајно и у знатној мери оштећен или ослабљен неки важан део његовог тела или важан орган или је проузрокована трајна неспособност за рад повређеног или трајно и тешко нарушење његовог здравља или унакаженост, казниће се затвором од једне до осам година.
- став 3 ) Ако је услед дела из ст.1 и ст.2 овог члана наступила смрт повређеног лица, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година.
- став 4) Ко дело из ст.1 и ст.2 овог члана учини из нехата,казниће се затвором до три године.
- став 5) Ко дело из ст.1 до ст.3 овог члана учини на мах, доведен без своје кривице у јаку раздраженост нападом, злостављањем или тешким вређањем од стране повређеног,казниће се за дело из става 1. затвором до три године, за дело из ст.2 затвором од три месеца до четри године, а за дело из ст.3 затвором од шест месеци до пет година.
- став 6) Ако је дело из ст.1 овог члана учињено према малолетном лицу или бременитој жени или лицу које обавља послове од јавног значаја, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година, за дело из ст.2 овог члана затвором од две до дванаест година, а за дело из ст.3 овог чланазатвором од пет до петнаест година.
Дакле, у складу са важећим законом, као санкција за ово кривично дело стриктно је предвиђена „затворска казна“ која се одмерава у зависности од облика односно тежине кривичног дела подељеног по ставовима где најблажи облик, као најблажу, предвиђа затворску казну у трајању од шест месеци, док најтежи облик, као најтежу, предвиђа затворску казну у трајању до дванаест година.
Дали ће овај немили догађај, осим „осуда“ у медијима, произвести и суштински потребно „пооштравање“ одмеравања казни надлежних судова, или ће произвести само додатне нове охрабрене и мотивисане снаге уличних хулигана, видеће се... једно је сигурно, полицајац ће и даље на улици, ради заштите безбедности и сигурности свих грађана, радити свој посао доследно, одговорно, одлучно и крајње професионално и „по закону“ у складу са својим овлашћењима која су до данас, у односу на неки ранији период, сведена на минимум и која су условљена разним факторима који само „отежавају“ односно битно „компликују“ и овако тешку ситуацију у којој данашња полиција „упаде“ када је реч о ефикасности супротсављања хулиганима, али не својом кривицом, већ дугогодишњом немарношћу и кривицом представника власти.
Пошто смо, надамо се, јасно осликали како заправо ствари стоје у редовима полиције са једне стране и редовима криминалаца или хулигана или нападача како их већ назвати са друге стране, остаје да се ослика стање у редовима грађанства које се рецимо налази у средини...Дакле какав се осећај производи код грађана – страх, као логична последица свеопштег стања. Како се грађанин осећа када прочита у вестима или, као у конкретном случају, прегледа снимак целог тог немилог догађаја... Како се становници те улице где се све одиграло осећају када виде да више ни полицајац није безбедан?!
Мноштво питања произилазе, а мало је одговора на њих ако наравно изузмемо сва громогласна осуђивања оваквих и сличних догађаја а суштински све осуде се заврше само на новинским помезним чланцима. Потребна је дакле хитра и енергична реакција државе!!! А Србија свакако има капацитета, има умних људи за изналажење решења, има криминолога, врсних правника, социолога, педагога, психолога...и на крају има полицију која ће одговорити на све захтеве и пре свега има грађане вољне да се „избаве“ и „отргну“ из окова „криминализованог оркужења“ у које их свакодневно разни ријалити програми на телевизијама увлаче, где се промовишу дијаметрално супротне вредности од оних вредности којима једно нормално друштво треба тежити - потребна је само воља, а ту вољу испољава или би требала испољавати власт.
И за крај, подсећање на једну стару констатацију – полиција је онаква какву је држава жели !!! Да ли држава данас можда жели „пребијање полицајаца“ на улицама – или ће се ипак одлучити за искорењавање оваквог изгредништва и хулиганизма системским променама зарад безбедности и сигурности свих грађана, и зарад будућих покољења, остаје да се види... До тада, повређеном колеги и његовој супрузи желимо што бржи опоравак и најискреније се надамо да већих последица по њихово здравље неће бити.
у Н е г о т и н у
28.01.2017.год.
ПОЛИЦИЈСКИ СИНДИКАЛНИ ПОКРЕТ
п р е д с е д н и к
Игор Ђурђевић
