Буђење синдикалног дива...?!! Или тек само још једна фарса...

ПСС, као један од два "велика"
репрезентативна синдиката у
МУП-у, најзад јавно признао
да је изигран !!!
---------------------------------------------------------------------
Да подсетимо... Крајем прошле године репрезентативном синдикату НСП је, наводно, од стране министра "обећано" некаквих 10.000,оо динара једнократне линеарне помоћи за запослене, где је одмах потом други репрезентативни синдикат ПСС, по принципу "мало је куме", пласирао обавештење о постигнутом " усменом" договору са премијером од чак 20.000,оо динара!!! Наравно, запослени у МУП су, по ко зна који пут насели на, сада већ устаљено, синдикално дезавуисање... Обећања су се пренела и у текућу годину, међутим исчекивање и стрпљење је код запослених бивало све мање и мање.
-----------------------------------------------------------------------
Сада, с'ове временске тачке гледишта, у тренутку када нас је све, та синдикална солидарност и иступ ПСС-а изненадила, кад' су не само декларативно већ и практично-директно подржали Војни синдикат Србије у протесту, можемо константовати да је ипак дошло до, тако рећи, признања ПСС-а да је и сам претходно изигран. Такође се да приметити и покушај "буђења синдикалне снаге" кроз подршку и учешће на протесту ПСС-а и то свакако поздрављамо.
Међутим, намеће се логично питање: "где сте раније били и зар полиција и сама, мимо војске уз дужно поштовање, нема својих нагомиланих проблема и зар сумњате у одлучност и вољу полицајаца да Вас подрже кад' поведете и зар нисмо раније имали потреба за протестима па и штрајку?!!

Како год и шта год да је повод тако изненадном отрежњењу и буђењу ПСС-а из дугог сна, те летантном покушају покретања синдикалне свести, солидарности и колективизма код запослених, полицајац на улици је и даље збуњен свом оном " бучном" ћутњом другог репрезентативног синдиката...

Поручујемо ПСС-у да, без обзира на све, може увек рачунати на скромну, али крајње одлучну помоћ и солидарност мањих синдикалних организација, када год је конструктивност и синдикална борбеност у питању, али да свакако нико од нас неће заборавити ону "успаваност" када су се доносиле кључне одлуке по запослене, када је усвајањем новог ПКУ и ЗОП направљено више корака уназад по синдикате односно по запослене и...да се сад' не набраја све оно о чему смо већ писали.
Према томе, знајте, пратићемо Ваше поступке и рад на даље уз наду да ће те, на дуже стазе, успети да покренете машину коју сте, будите искрени па признајте, Вашим не-адекватним коришћењем - похабали.

Истина зна да боли, али је свакако и та бол боља од последица константне лажи, сплетка, дезавуисања и свега осталог што чини цилину окарактерисану као "продаја магле".
----------------------------------------------------------------------
Немојте се сада чудити и нервирати када Вас власт " политизује" тј. кад' Ваш, надамо се крајње искрен безрезервно-синдикални иступ, кроз медије карактеришу као "дневно-политички"... Ви носите добар део кривице и тежине тог терета због " ћутње" када су други "мањи" синдикати иступали на сличан начин... Ви, као један од репрезентативних синдиката сте и криви за то што нас послодавац, тек тамо некаквим олаким етикетирањем кроз медије, фактички дисквалификује у борби у самом старту. 

Вратите моћ оштрине најјачег синдикалног оружја!!!                              
                                          -Игор Ђурђевић ПСП-

29.Новембра 2016.

у.   Н е г о т и н у

У прилогу ~ Писани Акт ПСС-а упућен Председнику Владе Р.Србије...

Синдикат данас (-II-) ~ КАКО УНАПРЕДИТИ СИНДИКАЛНИ РАД?

Кажу, ако ти неко не улива довољно поверења да му позајмиш 100 евра, немој му дозоволити право да те заступа и одлучује у твоје име!!!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Наставак текста који осликава данашње стање и реалност синдикализма у МУП-у ~ аутор: Миле Лазаревић -ССП-
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
У данашње време људима је све теже и да замисле да неко некоме помаже тек тако и без задњих намера. Тешко им је да поверују у то да се неко бави синдикалним радом несебично. Уобичајена сумња је да синдикални активисти имају неки интерес, најчешће мисли иду ка томе да они – сигурно добијају новац за тај рад или имају додатне погодности, блиски су руководству послодавца па ће то искористити за напредовање, итд. Ма шта ту има да се мисли? И зашто баш да им помогнемо у остваривању личних амбиција. Ми ћемо добити шта?

Тешко је људима да схвате и прихвате чињеницу да је неко спреман да жртвује миран живот и слободно време да покуша променити на боље систем изнутра, да тај неко тек тако изабере тежак пут уместо да оклева и чека боља времена или једноставно да се препусти судбини.

А у ствари, не треба ту много да се  мисли. Ако сматрамо да постоји потреба да наша права и наши раднички интереси буду заштићени, требало би да и сами активно учествујемо и „узмемо ствар у своје руке“. Да сами одлучимо који људи ће да нас представљају. Да то омогућимо људима који нам уливају поверење, да делују и говоре у наше име и да им дамо пуну подршку. Морамо заувек оставити иза нас време када су људи на такве позиције именовани путем формалних или унапред режираних избора. Не треба препустити било коме да гласа и одлучује у наше име. Тек ако активно учествујемо у раду синдиката и избору руководства, тада имамо и морално право да критикујемо изабране, да им тражимо полагање рачуна али и оставке уколико не оправдају наше поверење.

Време је да и МУП схвати оно што успешни послодавци одавно знају – да ефикасне синдикалне или професионалне организације могу да буду изузетно корисне за било ког послодавца, јер преко њих добија праву повратну информацију не/задовољства радника. Информацију неискривљену страхом, неоптерећену болесном зависности и улизиштвом или пак наглашено стегнуту због хијерархијске структуре. Ова врста односа често може сачувати неку организацију од колапса, изазваног одвајањем руководства од реалности, претераним отуђењем руководства од запослених.

Могућности које пружа синдикално и друго удруживање не користе се довољно ефикасно у нашој земљи, ту смо јако далеко од жељеног у поређењу са земљама са развијеним цивилним друштвом. Стиче се утисак да се традиционални синдикати и професионалне организације, велике синдикалне централе у Србији, али и репрезентативни синдикати у МУП, углавном одржавају на инерцији чланства из прошлости, које се све више и више смањује. Имамо и много нових малих синдиката који, подстицани разочарењем и незадовољством или пак од стране послодавца, ничу свакодневно, али ту ипак нема довољно нових идеја, синдиката спремних да понуде алтернативу. Част изузецима.

Ипак, постоје разлози за оптимизам, јер видимо више позитивних резултата проистеклих из привременог или трајног удруживања. Запослени у јавном сектору, па и МУП, у последњих неколико година изгледа да доживљавају судбину оних који раде у приватном и потребан им је снажан и добро организован синдикат. Синдикат српске полиције доказао је да је у стању да покаже да у МУП раде живи људи, грађани Србије са именом и презименом, а не само анонимни бројеви. Надамо се да ће тај тренд да се у будућности настави и прошири!

Упркос одређеним ограничењима у остваривању права на слободу удруживања у МУП-у (нарочито у погледу спровођења ефикасних штрајкова), и даље има довољно механизама да утичемо и штитимо интересе запослених путем протеста, јавних кампања, тужби судовима због незаконитих одлука и слично. Наравно, основни услов за све то јесте активна подршка чланства. И укпрупњавање синдикалне сцене!

Времена се мењају и захтевају се нови односи са јавношћу и са чланством, што заузврат захтева реформу целокупног синдикалног покрета. Неизбежне су болне реформе свих синдиката, али оне генерално морају имати благотворан ефекат ако се правилно спроведу, а то се не може десити без сарадње људи који су свесни проблема у потпуности. Синдикати се морају одрећи неких људи који су годинама својеврсни синдикални фикуси, људи који годинама обављају одређене одговорне функције у синдикатима без икаквих резултата у раду.Савремени облици организације синдиката не смеју да дозволе постојање функционера који су само неми  посматрачи већ сви морају бити активни учесници и давати адекватан допринес.

Синдикат српске полиције од свог оснивања био је лидер у иновацијама у раду, приступима решавању проблема, предлагали смо решења, често и непопуларна, али сврсисходна и ефикасна. Све више и више људи почиње да схвата неопходност примене таквог приступа раду са члановима, решавању проблема, неопходност приближавања и изградњи поверења и сарадње са организацијама цивилног друштва и независним државним органима, тако да нема сумње да ће у нашем синдикату бити довољно људског капацитета за спровођење неопходних реформи и враћања синдикализма у МУП на „прави пут“!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Синдикат данас (-I-) ~ ЗАШТО БИТИ ЧЛАН

Права која данас имамо нису нам поклоњена већ су изборена тешком муком а лако их можемо изгубити и због тога свако од нас мора да буде спреман, да лично учествује у заштити својих права и легитимних интереса!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Текст вредан пажње који осликава данашњу реалност синдикализма у МУП-у ~ аутор: Миле Лазаревић -ССП-
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Никада није било више дилема него што је то случај данас – да ли су синдикати и други слични облици удруживања уопште добра или лоша ствар за запослене? Сви послодавци, у различитим областима, својски заступају савремену тезу да синдикати ништа корисно не раде већ коче реформе, а самим тим и економски и сваки други развој.

Послодавци понекад тврде да их синдикалне вође уцењују и прете им непотребним ударима и тако себи неовлашћено обезбеђују додатни приход или друге користи.

Сведоци смо постојања и таквих синдикалних лидера који показују животни стандард у нескладу са својим основним занимањима – наставници, рудари, поштанских радници, полицајци итд. Сведоци смо и метеорских каријерних успона појединих синдикалних лидера! На нека лица првих људи синдикалних организаџија навикли смо тако дуго да их узимамо здраво за готово, као да су рођени и да ће увек бити синдикалци. Највеће и најстарији организације међу њима имају моћне елементе корпоративне структуре.

Некада је то оправдано, некада не, али на синдикате по дифолту пада критика, слично као на политичке партије – да ништа корисно не раде и никоме не помажу, осим личном интересу малог круга људи блиских њиховим лидерима.

Дакле, намеће се закључак да су они заправо штетни облици удруживања запослених?

Међутим, људско памћене генерално је кратко, а сећање на историјске моменте изгледа још краће и лако се заборавља да већина права која уживамо данас нису одувек била ту и да су освајана у некој ранијој фази, често уз цену озбиљних жртвава, протеста, штрајкова, отпуштања са посла. То не значи да та права не могу врло лако бити изгубљена. Јесмо ли брзо заборавили блиску прошлост када смо радили и преко 250 сати месечно? Без увећања за ноћни рад, прековремени рад, рад на дан државних и других празника… Да ли је тако брзо избледело сећање на малтретирање полицајаца од стране надобудних старешина и кажњавање умањењем плате без повода и без права на жалбу?!

Права су изборена тешком муком а лако их можемо изгубити и због тога свако од нас мора да буде спреман, да лично учествује у заштити својих права и легитимних интереса. Ако нисмо спремни да дамо све од себе, не можемо ни да очекујемо добијање жељеног резултата. Када немамо довољно снаге да се сами одупремо, она се стиче удруживањем – формалним или не. Срећом, увек постоји могућност да удружимо снаге са људима који се боре за исте циљеве и заједничким напорима постигнемо жељено. Избор је само наш лични.

У већини случајева, међутим, људи схвате ову могућност, на другачији, тежи начин. Тек у, по њих лично, тешком тренутку, када су им директно угрожена права или интереси, одлучују да се придруже великој и јакој групи. Па чак и тада, када се нешто тако деси и одлуче се за придруживање синдикату, бринући само о себи, неки од њих и тада желе да остану анонимни и не подлегну ни минималном ризику.

Но, то их не лишава права да критикују оне који покушавају да учине нешто за опште добро. То их не спречава да поставе питање „Шта је то синдикат урадио за њих?“. Заборављају да синдикат није нека отуђена организација, страно ткиво на телу запослених, већ смо синдикат сви ми заједно.

Синдикат је јак онолико колико смо сложни и колико су активни и на борбу спремни сви његови чланови!

Служба за информисање ССП
Миле Лазар

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ВЕЗА-LINK:
http://ssp.org.rs/sindikat-danas1-zasto-biti-clan _______________________________________________