Обзиром да је током јуна месеца текуће године на снагу ступио Правилник о поступању у пружању психолошке помоћи запосленима у МУП-у 01 број 6579/16-10 од 29.05.2017.год. објављен у Сл.гласнику РС број 54/2017 од 31.05.2017.год., у вези са којим смо - у погледу непотпуне садржине - још пре ступања на снагу имали доста замерки на основу којих смо конципирали одређена конкретна питања намењена надлежној служби, а на које смо остали ускраћени одговора, планирамо да та питања сврстамо у једну од тематских тежишта за даље наступање. Наиме, одговором смо упућени на Дирекцију полиције као носиоца посла израде овог Правилника...
_______________________________________
На основу члана 182. став 3. Закона о полицији („Службени гласник РС”, број 6/16), Министар унутрашњих послова доноси
П Р А В И Л Н И К
о поступању у пружању психолошке помоћи запосленима у Министарству унутрашњих послова ("Службени гласник РС", број 54 од 31. маја 2017).
Члан 1.
Овим правилником уређују се критеријуми и начини поступања у пружању психолошке помоћи запосленима у Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: Министарство).
Члан 2.
Пружању психолошке помоћи запосленима у Министарству приступа се ако је запослени посредно или непосредно учествовао у трауматском догађају или другој високостресној ситуацији, односно:
1) после ситуације у којој је употребљено ватрено оружје;
2) после ситуације у којој је запослени био изложен озбиљној претњи за живот или здравље;
3) после ситуације која је за последицу имала рањавање или губитак живота;
4) после наступања теже последице у саобраћају поводом обављања службе;
5) после наступања породичних односа који могу бити од утицаја на психолошку способност за обављање посла запосленог;
6) ако се код запосленог уоче проблеми с конзумирањем алкохола и других психоактивних супстанци;
7) ако се код запосленог уоче проблеми у професионалној комуникацији;
8) ако се код запосленог уоче значајније промене у понашању.
Члан 3.
Психолошку помоћ за запослене у Министарству може затражити:
1) запослени лично;
2) руководилац – по сопственој иницијативи или на иницијативу чланова породице запосленог или колега запосленог.
Члан 4.
Психолошка помоћ запосленима у Министарству обухвата:
1) индивидуални и групни саветодавни рад;
2) психоедукативни рад;
3) групе подршке;
4) психолошке интервенције подршке и растерећења првенствено за запослене који се због природе свог посла учестало суочавају с људским трагедијама (послови криминалистичке технике, рад са жртвама кривичних дела са елементима насиља);
5) спровођење психолошких кризних интервенција;
6) спровођење превентивних психолошких припрема пре обављања задатака с обележјима високог стреса, као и кратке интервенције после кризе;
7) друге облике психолошке помоћи у којима психолози процене да је потребно њихово ангажовање.
Члан 5.
Ако је запослени у Министарству посредно или непосредно учествовао у трауматском догађају или другој високостресној или кризној ситуацији из члана 2. овог правилника пружиће му се психолошка помоћ.
Непосредни руководилац запосленог обавештава надлежног психолога у року од 24 сата након трауматског догађаја из члана 2. тач. 1)–4) овог правилника.
Надлежни психолог врши процену да ли је захтев за његовим ангажовањем у складу са начелима деловања и правилима струке утврђеним законом којим се уређује психолошка делатност.
Члан 6.
Ако се током пружене психолошке помоћи код запосленог утврде промене у функционисању које запосленог чине неспособним за рад, надлежни психолог ће сачинити писани извештај о томе.
Извештај садржи име и презиме запосленог, период привремене неспособности за рад и предлог мера.
Извештај се доставља непосредном руководиоцу.
Ако се током пружене психолошке помоћи код запосленог утврде значајне промене у функционисању, надлежни психолог предузима мере из своје надлежности на начин на који ће се у највећој мери заштити корисник психолошке услуге, његов дигнитет и његова интима.
Члан 7.
Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије” 01 број 6579/16-10
У Београду, 29. маја 2017. године
Министар, др Небојша Стефановић, с.р.
______________________________________
Дакле, сагледавајући све наведено у теоретском смислу, при томе имајући у виду какве су конкретне ~ практичне ~ теренске могућности МУП, и како се иначе МУП поставља по обавезујућим актима које сам доноси, а потом у пракси не спроводи, сасвим логично се намећу следећа питања критике тог правилника на која свакако следи наше потенцирање:
1.) Колико дуго (временски) је трајала израда самог Правилника у погледу усклађивања текста, и у којој мери су у тој изради текста, поред представника репрезентативних синдиката и других лица учествовали специјализовани стручњаци психологије...? (надамо се да нам неко неће замерити или погрешно протумачити наше критике, међутим, колико год ми лаици били у конкретној области, готово је неизбежно да приметимо суженост текста, недовољну одређеност и уопште свестрану "штурост").
2.) Да ли је приликом израде самог Правилника коришћен какав огледан пример иностраног порекла (из држава са дужом и разрађеном традицијом примене психолошке превенције), и ако јесте онда по чијем узорку (из које/којих земаља)...?
3.) Да ли је у плану израда каквог додатног инструктивног Акта (упутсва или сл.) којим би се ближе дефинисао начин примене, одговорности лица на које се Правилник односи, обавезе, друге мере и све оно што суштински један такав Правилник треба садржати да би његова теренска и практична примена била јасна, недвосмислена и ефикасна...?
И, уколико се такав додатни Акт планира или је већ у изради, а свакако да се тек од њега очекује "темељна стручна разрада", може ли се унапред сазнати његов нацрт или иницијални предлог текста...?
4.) Обзиром да из саме суштине текста Правилника (и ако то није прецизирано и децидно наведено) произилазе реалне потребе за сталним (свакодневним) ангажовањем психолога по Подручним полицијским управама, какви су планови МУП у вези са додатним упошљавањем психолога и размештањем са радом на терену...?
И с'тим у вези, какав је став према трошковима које би изискивало техничко опремање такве широке службе за рад на терену ако се има у виду да би се рад психолога свакако вршио и ван седишта полицијских управа...?
5.) Због чега - из којих разлога - предметним Правилником није дефинисано постојање и улога "колеге за подршку" односно запосленог у организационој јединици који би био биран и именован за "повереника" а који би координисао у раду психолога на терену, односно који би се у том смислу налазио између психолога и запослених...?
