На данашњи дан 1941.године отпочело је фашистичко бомбардовање Београда због не-покоравања слободољубивих младих људи...
У међувремену, кроз историју, тај исти Београд доживео је мноштво успона и падова ношених младошћу, али је преживео...
Данас, сведочимо протестима неких нових младих људи о чему је ових дана доста изречено с'аспекта гледишта многих критичара друштвених феномена, политиколога, социјолога, историчара, филозофа, психолога, антрополога, махом кроз призму "дневно-политичке" малограђанштине. Међутим у мору разних таквих "класичних", ми издвојисмо један крајње " несвакидашњи" текст аутора нашег пријатеља и једног од најближих сарадника... Текст "Почело је спонтано, од јуче је врло организовано, чак и војнички" објављен на интернету - друштвеној мрежи Facebook - преносимо у целости, уз поздрав аутору и уз напомену да исти текст можда нема директне везе са синдикалним активизмом, али зато нема везе ни са дневним политизмом на који смо навикли...
Počelo je spontano, od juče je vrlo organizovano, čak vojnički.
Pošto je izgleda "moderno" da se prokomentarišu protesti, da i ja onda zabeležim koje slovo o tome. Razloga za proteste svakako ima. Država je razorena, sistem devastiran, vrtimo se u začaranom krugu. Sve je to tako ili još gore. Da nije bilo Belog, prethodni izbori bi bili nešto već viđeno. Međutim, njegova pojava je unela prvu suštinsku promenu u politički život Srbije i vreme će to tek pokazati.
Rekao bih, koliko god zvučalo kontradiktorno, da su u pravu i oni koji hvale i oni koji kritikuju proteste. Pre svega, ovi protesti su dobar ventil za nezadovoljsvo i odlično je što je policija povučena s ulica. To daje priliku mladim ljudima koji su sve ovo pokrenuli da u sebi osveste homo politicus-a, steknu svest o društvenoj odgovornosti. Njima je ovih dana privremeno "delegirana vlast" nad ulicama. Sa vlašću ide i odgovornost; moraće da pokažu stepen svesti koji poseduju: da šetaju sopstvenom državom i sopstvenim gradovima. Čak i oni koji su tu izašli da "izbleje", prvih par dana bez bilo kakvih zahteva, već samo kako bi izrazili svoj stav i nezadovoljstvo, nešto će naučiti. I najmudrije je pustiti ih da tu lekciju nauče, da,steknu svest o tome da moraju da se bore za sebe, da niko ne poklanja "bolje sutra".
E sada.... u ovome svemu, nažalost, postoji i toksična komponenta, otrov koji lagano metastazira kroz prethodni koncept. To je kancer banditizma, ličnih interesa, raznih luzera sa "levog" (recimo Borko Stefanović ili Saša Radulović i njegov "frend" Ivan Marović) i "desnog" (šešeljuge, dveraši i poneki podivljali patrljak navijačkih grupa) spektra. Tu su oni koji bi da svoje brojne poraze mistično transformišu u pobedu - jer, ao sada ne pobede, opstanka im nema. Da se ne razumemo pogrešno - ne zato što će ih neko proganjati; prosto, ovi su, kao i uvek do sada, ušli na budžete koji su prošle godine planirani za ovu. Ali ove godine neće ući u budžete za iduću. Svet se menja na takav način da nestaje potreba za njihovim uslugama.
Zato, na primer, Sabahudin zvani Dinko, može da radi u državnoj službi, a da istovremeno vodi proteste u Novom Sadu. Ove godine, on je nužno zlo - a nije predviđen u budžetu za sledeću. I on i mnoštvo njemu sličnih (racimo Bujošević, koga bi "Dinko" hteo da smeni) to odlično znaju. Šta do kraja ove godine urade, to će im i ostati. Nakon toga, niko ih neće proganjati - jednostavno, postaće nepotrebni. Zato Jeremić ne učestvuje u protestu - "jer klinci će to bolje uraditi bez njega" - ali, tu su mnogi bivši otporaši iz njegovog štaba: donose bubnjeve i pištaljke, određuju rute protesta, treniraju strogoću u masi...
Pa ipak, sve što je trulo, propašće samo od sebe. Pogledajmo izbore: ma kakve zamerke neko da iznese, zašto ova trula "opoziciona koalicija" nije na izborima imala jednog svog kandidata? Zbog čega prave postizborni DOS, umesto da su to uradili pre izbora? Ali, liderske sujete su jače čak i od instinkta za opstanak. Tako, Janković nije hteo Obradovića, Obradović nije hteo Radulovića, Čanak i Stamatović su bili "autsajderi", Aca Popović i Parović zaboravljeni i neprimetni, Šešelj je praktično podržao Vučića, a Jeremić je imao mesijanski kompleks da on to može sam. I prošli su onako kako su i trebali da prođu - politički polupani.
Jedini koji u tom kolu od početka i ni u jednom trenutku nije plesao bio ke Beli - i on je, praktično, katapultirao sve kandidate koji su nakon godina političarenja dobili manju podršku od njega. Teško da će, nakon toga, oni imati pristojnosi da se iz politike povuku, iako je bilo onih koji su to najavljivali. Simptomatično je da su najveću podršku protiv Vučića dobila dva kandidata koji nisu političari: Janković i Luka. Uz malo sreće, to bi mogao da bude i početak procesa odumiranja političke klase u Srbiji: svih tih ucenjenih i dilovima sklonih fantoma, onih koji bi se radije uklapali u postojeći sistem, nego da leče bolest.
Sada nikakav protest neće imati uspeha ni smisla, zato što ne postoji dovoljno snažna antisistemska opcija - ona koja se ne bi uklapala u staru trulež, nego bi stvarala neku novu državnu građevinu i donela suštinske, neophodne promene. Trule strukture će sve više od ove dece otimati njihov protest, sve više će manipulisati, većina klinaca će se smoriti i početi da se osipa, dok polako ne ostanu oni koji nemaju pametnija posla ili se nadaju ličnoj koristi. Istorijska pouka svih uličnih protesta u skorijoj srpskoj istoriji je neumoljiva: lideri i liderčići su prosperirali, politikanti pravili svoje kombinacije, a izvorni principi su uvek bili prodati i iznevereni.
Informatički pismena omladina koja je ixašla na ulice vrlo brzo će shvatati da žurka i nije toliko cool koliko se u početku činila, da su tu neki likovi koji ih "disciplinuju" i daju naloge "kako treba da misle"; na licu mesta, u gomili, čuće odvratne priče o parama, o "dilovima" i sresti primere ogoljenog makijavelizma, iz kojih će vrlo brzo razumeti da je najveći problem ovih što bi da se nametnu kao vođe, to što bi oni hteli da budu Vučić umesto Vučića. Nema tu ni ideala ni ideologije - samo goli interesi, sinekure i manipulacije otpadaka političke klase, koji su žarili i palili i po Srbiji i po svetu, već dve decenije unazad (sve je počelo studentskim protestom 96/97 iza koga je stajao tadašnji načelnik RDB Jovica Stanišić, koji je Miri i JULu hteo da "pokaže mišiće" - smenjivanje ipak nije izbegao).
Ovo se neće završiti kao peti oktobar 2000-te. Tada je opozicija na silu bila ujedinjena i pod čvrstom rukom stranog faktora. Danas otpaci tog istog stranog faktora (koji je, u međuvremenu, pretrpeo poraz u sopstvenoj bazi), skupljaju otpatke svoje agenture i ubeđuju ih da krenu u poslednji juriš - mada, bar oni u vrhu, znaju da nema gde i na koga da se juriša. I pošto takvi kakvi su, omekšani životnim prililegijama koje uživa agentura cstranog uticaja, više nemaju ni snage, ni energije, ni kredibiliteta da sami nešto pokrenu, parazitski su se nakačili na bunt ove dece - navodno da bi im pomogli, a zapravo da "provozaju još jedan krug". Njima je nemoguće objasniti da su sada par decenija stariji nego "onomad" i da ova deca u svojoj naivnosti mogu da nam budu i simpatična - ali oni su smešni i predstavljaju sopstvene karikature u odnosu na ono vreme kada su počinjali. Decenije truda da se pretvore u apatride dale su rezultate: oni sada i jesu postali to što su želeli - nigde ne pripadaju i niko ih neće.
Kao što im sujeta nije dopustila da zajednički nastupe na izborima, tako im ni sada neće dopustiti da ovladaju ovim spontano nastalim buntom. Poput gladnih hijena, oni će sada vući plen, svako na svoju stranu sve dok se ne desi jedan od jedina dva moguća scenarija: da ih klinci najure (za šta od srca navijam) ili da se klinci raziđu i prepuste da ovih par stotina "veterana" sami zabavljaju narod pokušajima da "ispadnu cool". Koliko god bilo loše ono protiv čega se otpaci političke klase bore, oni više čak ne nude ni lošu alternativu - njihova "ponuda" sebe samih, koji ni oko zajedničkog predsedničkog kandidata nisu mogli da se dogovore, jeste ponuda odsustva bilo kakve alternative. Vreme je za neke nove ljude i nove ideje, a ovi će, za promenu, morati da nauče da rade nešto produktivno - jer više ni jednom donatoru ne trebaju.
У Београду
06.04.2017. Андреј Протић
No comments:
Post a Comment